Колико год година имали, у нама заувек живи оно дете које је веровало да га мајчин загрљај може заштитити од сваког зла. Да ће њена рука отерати страх, њена молитва ублажити бол, а њено срце осетити нашу тугу чак и онда када о њој ћутимо.
Управо такву љубав православни верници препознају у Пресветој Богородици, чији Покров Српска православна црква прославља 14. октобра.
Она је Мајка која је искусила највећу радост, али и најдубљу бол. Гледала је страдање свога Сина, а ипак је у хришћанској вери остала симбол милосрђа, утехе и наде.
Зато јој се вековима обраћају мајке које стрепе за своју децу, болесни који траже исцељење, усамљени који чезну за утехом и сви они који пред људима скривају сузе.
А празник који данас славимо носи једно необично и дирљиво предање…

Почетком десетог века, у Цариграду, у Влахернској цркви, народ се окупио на молитви. Била су то времена великих страхова и неизвесности. Према црквеном предању, свети Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније угледали су Пресвету Богородицу како се моли за народ, а затим шири свој покров над окупљенима, као знак небеске заштите и материнске љубави.
Из тог догађаја проистекло је празновање Покрова Пресвете Богородице, празника који нас и данас подсећа на снагу молитве и вере.

А зашто баш покров?
Можда зато што нас та једноставна реч враћа у детињство. У вечери када би нас мајка ушушкала, поправила покривач и тихо изашла из собе. У тренутке када нисмо знали колико је брига носила на својим плећима, али смо знали да смо поред ње сигурни.
Тако и Богородичин покров, према православном учењу, није само небеско знамење већ симбол њене непрестане молитве за људски род.

Посебно је занимљиво што је овај празник међу православним Словенима стекао изузетно поштовање. У српском народу Покров Пресвете Богородице сматра се даном молитве за породицу, здравље и заштиту дома, а бројни храмови и манастири посвећени су управо овом празнику.
У народној побожности нарочито му се радују жене и мајке, које у Богородици виде највећу заштитницу материнства. Њој поверавају своје најтише молитве, оне које не изговарају ни пред најближима.
И можда је управо у томе најдубља порука данашњег дана.
Мајчинство није само рађање. То су године бриге, одрицања, стрепње и љубави која не престаје ни када деца одрасту и оду својим путем. Мајка и тада ослушкује телефон, чека поруку да су безбедно стигли и у себи изговара молитву коју нико не чује.
А када мајке више нема, остају њене речи. Остају мириси детињства, топлина дома и сећање на руке које су нас прве загрлиле.

Зато нас Покров Пресвете Богородице подсећа и на оне мајке које данас можемо да загрлимо, али и на оне чији загрљај чувамо само у успоменама.
Да их се сетимо. Да им кажемо хвала. Да им, док су поред нас, поклонимо време које тако лако трошимо на све друго.
И да не заборавимо оне који данас немају никога да их покрије, утеши или саслуша. Јер и наша доброта према другима може бити мали део те велике љубави о којој нас овај празник учи.
Нека данас свака мајчина молитва пронађе свој пут до неба. Нека свако дете осети топлину дома, а свако усамљено срце пронађе утеху.
И нека нас, ма куда нас живот одвео, прати она најнежнија од свих заштита – мајчинска љубав, овоземаљска и небеска.
Срећан Покров Пресвете Богородице!
Текст: БАЧИНФО;