На данашњи дан, пре 170 година, рођен је човек кога данас готово сви својатају.

Једни га називају својим највећим научником, други највећим проналазачем, трећи га везују за место рођења, четврти за порекло, пети за државу у којој је стварао… А можда је највећа истина управо супротна.

Постоје људи који превазиђу своје време и превазиђу границе. Само ретки успеју да превазиђу и народе, а Никола Тесла био је један од њих.

Његови изуми променили су начин на који живи човечанство, али оно што га је чинило великим није била само наука. Била је то његова способност да свет посматра без граница.

Говорио је да је „мозак само пријемник“, верујући да идеје припадају нечему много већем од човека. Није сматрао да их поседује, већ да их прима. Можда је баш зато и остао скроман пред сопственом генијалношћу.

Мало је познато да је, упркос свом рационалном уму, био човек дубоких осећања. Посебну нежност гајио је према једној белој голубици која га је годинама посећивала у Њујорку.

Записао је: „Волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену, и она је волела мене.“

Када је угинула, рекао је да је са њом угасило и светло његовог живота.

Никада се није оженио.

Не зато што није умео да воли, већ зато што је веровао да би породичан живот од њега одузео оно најдрагоценије – време и потпуну посвећеност стварању. Ипак, жене је дубоко поштовао. Пред крај живота говорио је да долази време у којем ће управо жене својом снагом, образовањем и способношћу мењати свет.

Тесла није припадао ни политици, ни идеологијама, ни границама. Припадао је знању и будућности.

И зато данас, 170 година касније, можда није најважније питање чији је био Никола Тесла.

Много је важније да ли смо довољно велики да разумемо човека који је припадао свима.

И можда је управо зато Тесла једна од ретких универзалних величина које, на крају, не припадају ниједном народу више него другом. Такви људи припадају човечанству.

А можда, више од свега, припадају само Богу…

Текст: БАЧИНФО; Фото: Бачинфо, Википедија