Пре него што је човек почео да мери време државама и царствима, Дунав је већ проналазио свој пут кроз Европу.
Хиљадама година пре него што ће настати Бач, Београд или Нови Сад, једна река већ је повезивала овај део континента. Данас је зовемо Дунав, али није се одувек тако звала. Његово име путује кроз историју дуже од две и по хиљаде година, мењајући облик заједно са народима који су живели уз његове обале.
Стари Грци познавали су га као Истар. Хесиод га је називао братом Нила, а Херодот је записао да је то највећа река која тече и лети и зими. Римљани су га звали Данувијус, Немци га и данас зову Донау, Мађари Дуна, Руси и Словаци Дунај, Турци Туна, док је код нас остао – Дунав.
Ипак, прича о имену није само прича о једној реци. То је прича о народима који су пролазили овим просторима, остављајући за собом језик, културу и историју. А једна од тих прича води право у Бач…
Али, овде се поставља питање – како је Бач постао дунавски град иако не лежи на Дунаву?
На први поглед, то звучи као историјска нелогичност. Јер, главни ток Дунава данас је удаљен петнаестак километара од Бача. Зато многи и не слуте да је ова средњовековна тврђава вековима живела управо захваљујући великој европској реци.
Тајну зна Мостонга. Данас мирна бачка река, некада је била моћан рукавац дунавског система. Њеним коритом пловиле су лађе натоварене робом, стизали трговци, путници и војске, а водени пут водио је готово до самих зидина Тврђаве Бач.
Због тога Бач није био само утврђење на копну. Звали су га водени град.
Подигнут на природном речном острву, окружен водом, мочварама и неприступачним тереном, представљао је једно од најбоље брањених утврђења свога времена. До његових капија није се стизало широким друмовима, већ преко покретних дрвених мостова који су, у случају опасности, за само неколико тренутака претварали тврђаву у готово неосвојиво острво.
Док су се европски владари борили за власт над овим просторима, Бач је захваљујући Дунаву био много више од пограничног града. Био је раскрсница трговачких путева, место сусрета различитих народа и важна карика у систему одбране читавог јужног дела Угарског краљевства.
Дунавска вода је вековима чувала Бач. А онда је човек променио оно што природа није…
Изградњом хидросистема Дунав–Тиса–Дунав у двадесетом веку, Мостонга је изгубила своју непосредну везу са Дунавом. Водени прстен који је вековима штитио тврђаву нестао је, а са њим и призор који је мамио поглед више – лађе и шајке које су некада пристајале готово испод њених зидина.
Ипак, оно што ни вода не може да однесе када се повуче у своје корито, то је историја. Она је остала да живи у камену Тврђаве Бач, у старим картама, у меандрима Мостонге и у сећању да је овај град своју снагу дуговао управо реци која га је повезивала са читавом Европом.
И као што видите, Дунав је умео да буде највећи савезник, али и највећа сила природе. Оно што је вековима доносио, понекад је умео да однесе за само неколико сати.
Тако је једном за тренутак променио лице Бачке, иако јој је вековима доносио живот.
Пролеће 1924. године било је кишовито. Вода је из дана у дан расла, а Дунав је постајао све немирнији. Насип код Вајске одолевао је огромном притиску, све док 21. маја није попустио. У једном тренутку све се променило.
Водена бујица јурнула је кроз настали пролом таквом силином да је пред собом носила земљу, песак и муљ, дубећи огроман кратер у војвођанској равници.
Међутим, када се река коначно повукла у своје корито, иза себе није оставила пустош. Оставила је језеро. Људи су га назвали симболично – Провала. Разуме се, по догађају који га је створио.
Данас је то најдубље природно језеро у Војводини. Његова вода је бистра, мирна и готово не открива да је настало у једном од најдраматичнијих тренутака које овај крај памти. Испод његове површине и даље живи веза са Дунавом, јер га подземни пешчани слојеви непрестано снабдевају свежом водом.
И зато Провала није само језеро. Она је успомена на дан када је Дунав показао да природа увек има последњу реч.
Данас, када обележавамо Дан Дунава, не славимо само једну реку. Славимо хиљаде година историје које су текле њеним током. Славимо народе који су уз њу стварали своје домове, градове који су захваљујући њој постали раскрснице света, али и све оне мале, локалне приче које су временом постале део велике европске баштине.
Дан Дунава је подсећање да је ова река и данас наш савезник, наше природно богатство и наша одговорност, да је чувамо чисту, живу и достојну генерација које тек долазе.
Срећан Међународни дан Дунава.
Текст: БАЧИНФО; Фото: приватна атхива
