Када се појавила на филмском платну, није личила ни на једну глумицу свог времена.
Када је запевала, публика није слушала само песму – слушала је емоцију.
А када је са филмом „Скупљачи перја“ стигла до Кана, постало је јасно да је југословенска кинематографија добила уметницу чије ће име прећи границе земље.
Оливера Катарина, глумица, певачица и књижевница, преминула је у 87. години живота, оставивши за собом опус који је обележио једно од најзначајнијих раздобља домаће културе.
Рођена је 5. марта 1940. године у Београду као Оливера Петровић. Најпре је уписала Правни факултет, али је брзо схватила да је њен пут сцена. Дипломирала је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, а прву велику улогу остварила је као Коштана у Народном позоришту. Касније је, у знак сећања на мајку Катарину, свом уметничком имену додала управо њено име – по коме ће је памтити генерације.
Иако је одиграла десетине улога, једна је заувек обележила њену каријеру. Као Ленче у филму „Скупљачи перја“ редитеља Александра Петровића постала је лице филма који је 1967. године освојио Велику награду жирија на Фестивалу у Кану, био номинован за Оскара и ушао у историју европске кинематографије. Њена интерпретација ромске песме „Ђелем, ђелем“ и данас се сматра једним од најупечатљивијих тренутака тог филма.
Мало је уметника са ових простора који су успели да изграде каријеру и ван граница своје земље као што је то учинила Оливера Катарина. Наступала је широм Европе, певала на више језика, а публика ју је прихватала подједнако као глумицу и као шансоњерку. Њене интерпретације песама „Нишка бања“, „Алај ми је вечерас по вољи“, „Ђелем, ђелем“ и бројних других постале су део музичке баштине ових простора.
Остварила је и значајне улоге у филмовима „Гоја или тежак пут сазнања“, за коју је награђена на фестивалима у Москви и Венецији, „Фрајла доктор“, „Чарлстон за Огњенку“ и другим филмским остварењима, док је као књижевница објавила књиге „Бели бадњаци“ и „Аристократско стопало“, остављајући траг и ван филмске и музичке сцене.
Њен живот није увек био лак. Било је година када је била далеко од великих сцена и медијске пажње, али никада није пристајала да мења себе или своју уметност. Управо та доследност, уз изузетан таленат, учинила ју је једном од ретких истинских дива српске и југословенске културе.
Одласком Оливере Катарине затворено је још једно велико поглавље на домаћој уметничкој сцени. Остају њени филмови, песме и улоге које су обележиле време у коме су владали таленат, достојанство и непоновљива харизма.
Завеса се спустила.
Али уметници попут Оливере Катарине не одлазе док год се њихов глас слуша, а њихове улоге гледају.
Текст: БАЧИНФО
