Тридесеттрогодишњи полицијски службеник Василије Лаловић више није међу живима.
Вест о његовој трагичној смрти за неколико сати обишла је Србију. Саучешћа, поруке неверице и туге смењивале су се на друштвеним мрежама. Ипак, само неколико месеци раније, на тим истим мрежама, његово име није било праћено речима подршке, већ тешким оптужбама, увредама и осудама.
Његова фотографија дељена је уз тврдње да је учествовао у пребијању демонстраната у Ваљеву. За многе је то било довољно да донесу пресуду. Није било важно да ли постоје докази. Није било важно шта ће показати истрага. Довољно је било да се фотографија и име појаве на екрану телефона.
Данас, после његове смрти, његов адвокат тврди да Василије Лаловић тог дана уопште није био у Ваљеву, да су против лица која су ширила такве тврдње покренути одговарајући поступци и да је месецима био изложен претњама, увредама и јавном линчу. По речима одбране, једним кликом је уништаван углед човека, док је истина чекала свој ред.
Да ли су ти догађаји повезани са његовом смрћу утврдиће надлежни органи и истрага, а не јавност.
Али постоји питање на које сви морамо да одговоримо.
Када смо дозволили да друштвене мреже постану судница?
Некада се говорило да је потребно сто пута поновити лаж да би постала истина. Данас је довољно да је неколико људи поделе.
Једна фотографија. Једно име. Једна оптужба…
После тога све иде само од себе. Неко дода нови коментар. Неко увреду. Неко претњу. Неко измисли нови „детаљ“. И тако, од једне непроверене тврдње, настаје „истина“ у коју многи више и не сумњају.
Истина, за разлику од лажи, никада не жури. Она тражи доказе. Захтева поступак. Саслушава обе стране. Проверава чињенице. Зато скоро увек стигне последња.
А када стигне, најчешће затекне већ уништен углед, нарушено достојанство и породицу која је месецима живела под теретом туђих речи.
Можда ће истрага показати да јавни линч није имао никакве везе са смрћу Василија Лаловића. Можда ће показати супротно.
Али већ сама чињеница да се после његове смрти поставља питање да ли је човек био неправедно жигосан, довољна је да нас натера да се запитамо колико смо као друштво спремни да осудимо, а колико стрпљиви да сачекамо истину.
Јер када се једном притисне дугме „подели“, нико више не размишља шта је са друге стране екрана.
А тамо није фотографија. Није профил. Није корисничко име. ТАМО ЈЕ ЧОВЕК. Онај који има име, породицу, достојанство и живот.
И зато, без обзира на то шта ће истрага показати у случају Василија Лаловића, једна лекција већ данас мора бити научена.
Ни број лајкова, ни број дељења, нити број коментара не сме да буде замена за доказ. Нити било чији дигитални линч сме да постане пресуда.
Јер када линч на друштвеним мрежама покуца на нечија врата, истина заиста не стигне ни ципеле да обује.
Текст: БАЧИНФО; Фото: принтскрин
