Ђурђевдан није само црквени празник нити само дан у календару посвећен светом Георгију. То је тренутак у години када се, готово неприметно, промени ваздух. Када пролеће престане да долази и почне да живи.
Негде у зору, док се још чује тишина између ноћи и јутра, отварају се прозори и у дом улази мирис јоргована и ђурђевка. Дворишта озелене као да су се преко ноћи договорила да процветају, а свет изгледа мекши, спорији и некако благонаклонији.
У народу се одувек говорило да је Ђурђевдан граница између зиме и живота. Зато се на овај дан устајало рано, одлазило на уранак, у природу, на изворе и ливаде. Тамо се прао умор зиме, а у венчиће од траве и цвећа уплетала се жеља да година буде родна, мирна и блага.
У зору се росом умивало, верујући да она тог јутра има посебну снагу. Куће и дворишта китила су се зеленилом, као да се и домови буде заједно са природом. Све је имало смисла који није тражио објашњење — само осећај да живот почиње изнова.
Свети Георгије, коме је празник посвећен, у хришћанској традицији је симбол храбрости, вере и победе добра над злом. Зато га иконографија памти као ратника на коњу који савладава аждају — као вечну слику светлости која побеђује таму.
Али у народу, Ђурђевдан је и много више од симбола. То је празник који у себи носи и радост и тиху сету, и песму и сећање. Дан када се, макар на тренутак, чини да је све могуће испочетка.
„Пролеће на моје раме слеће, ђурђевак зелени…“
Јер Ђурђевдан се не догађа само у цркви ни у календару. Он је у мирису мокре траве, у белом столњаку славске трпезе, у првим птицама које разбијају јутарњу тишину и у оном осећају да после сваке дуге зиме ипак долази време када све поново процвета.
У народној традицији овај дан прати и низ обичаја и веровања. Не спава се дуго, јер се верује да ко „преспава Ђурђевдан“, тај ће целу годину преспавати у смислу среће и напретка. Избегава се тежак рад, свађе и немир у кући. Не износи се ништа из дома рано ујутру, да срећа не би „отишла“ из куће.
Све се своди на исто: да се дан проведе у миру, у благости и у поштовању према природи и дому.
Ђурђевдан је, на крају, више од обичаја. То је осећај да се живот обнавља. Да после сваке зиме постоји јутро које мирише на почетак.
Текст: Гордана Бјелајац ; Фото: БАЧИНФО
