На данашњи дан рођена су двојица великана светске књижевности – Александар Сергејевич Пушкин и Томас Ман.
На први поглед, тешко да би се могла пронаћи двојица различитијих писаца.
Пушкин је био песник живота. Његови јунаци воле, пате, греше, страдају и сањају. У његовим стиховима и причама куца срце човека који верује у слободу, у снагу осећања и у лепоту живота, чак и онда када је суров. Његов утицај на руску културу толико је велики да га многи и данас називају „сунцем руске поезије“.
Томас Ман, један од најзначајнијих европских романописаца 20. века и добитник Нобелове награде за књижевност, с друге стране, био је писац који је свет посматрао кроз лупу. Њега су занимале кризе друштва, сукоби идеја, слабости цивилизације и питање куда човечанство иде када изгуби меру. „Буденброкови“, „Чаробни брег“ и „Доктор Фаустус“ дубоко су обележила европску књижевност и интелектуалну историју прошлог века.
Ипак, више од једног века након њихових најзначајнијих дела, обојица делују невероватно савремено.

Пушкиновске приче препознајемо свакодневно. У свету друштвених мрежа, брзих емоција и још бржих разочарања, и даље срећемо Оњегине који беже од себе и Татјане које верују у љубав и људе који касно схвате шта су изгубили.

Мановски свет можда је још присутнији. Живимо у времену великих технолошких достигнућа, али и великих дилема. Свет је повезанији него икада, а људи су често усамљенији. Имамо више информација него све генерације пре нас заједно, а понекад мање разумевања за човека поред себе. Управо о таквим противречностима писао је Томас Ман.
Можда је зато тајна великих писаца једноставна. Они не описују своје време. Они описују човека.
А човек се, без обзира на век, државу или језик, много мање мења него што би желео да верује.

Зато су Пушкин и Ман и данас наши савременици. Не зато што их читамо због школске лектире, већ зато што у њиховим књигама и даље препознајемо себе.
Пушкин је био младост, страст, слобода, љубав, двобоји и песнички занос. Човек који је живео брзо и горео јако.

Томас Ман био је промишљање, анализа, интелект и сумња. Писац који је стрпљиво посматрао свет и покушавао да разуме шта се дешава са човеком и цивилизацијом.
Један је писао срцем. Други разумом. Један нас је учио како да осећамо. Други како да разумемо. Ипак, обојица су стигли до истог циља, погодили су човека.
И данас је вредно читати и Пушкина и Мана. Не зато што припадају прошлости, већ зато што нам помажу да боље разумемо садашњост.
А у времену у којем често недостаје и срца и разума, можда су нам потребнији него икада.
Текст: Гордана Бјелајац; Фото: илустрација; pismenica.rs; medias.rs;