Свет

Српски кајак наставља да исписује златне странице на Светском купу у Монтреалу. После тријумфа Марка Драгосављевића у једноседу на 200 метара, Србија је освојила још једно најсјајније одличје – овога пута у дисциплини К2 на 500 метара. Тандем Жарко Јаковљевић – Марко Драгосављевић до злата је стигао после изузетно квалитетне и узбудљиве финалне трке, кроз циљ прошавши као првопласирани у времену 1:26,67. Сребрна медаља припала је посади Словачке, док су бронзу освојили Норвежани. Српски двосед је од почетка такмичења веслао у шампионском ритму. После убедљивог првог места у квалификацијама и треће позиције у полуфиналу, у финалу су приказали најбољу трку. Од самог старта наметнули су снажан темпо, нису дозволили ривалима да преузму контролу, а моћним финишем потврдили су да припадају самом светском врху. Одлична синхронизација, тактички зрела трка и снажан завршетак донели су Србији ново злато и још једну потврду да су Јаковљевић и Драгосављевић једна од најбољих светских посада у овој дисциплини. Ово одличје добија на значају ако се зна да је само дан раније Марко Драгосављевић освојио златну медаљу и у дисциплини К1 на 200 метара. До титуле је стигао резултатом 35,78 секунди, поделивши прво место са Италијаном Андреом ди Либертом, који је забележио идентично време. Бронзану медаљу освојио је Литванац Артурас Сеја са временом 35,85 секунди. После освајања првог злата, Драгосављевић није крио емоције. „Ово је било за моју душу. Веслао сам за своју породицу, за ћерку и сина. Ово је ваше. Сутра нас очекује трка у двоседу, бићемо максимално професионални и покушати да стигнемо до још једног успеха“, поручио је српски репрезентативац. Текст: БАЧИНФО; Извор и фото: Олимпијски комитет Србије; РТС;

На данашњи дан, пре 170 година, рођен је човек кога данас готово сви својатају. Једни га називају својим највећим научником, други највећим проналазачем, трећи га везују за место рођења, четврти за порекло, пети за државу у којој је стварао… А можда је највећа истина управо супротна. Постоје људи који превазиђу своје време и превазиђу границе. Само ретки успеју да превазиђу и народе, а Никола Тесла био је један од њих. Његови изуми променили су начин на који живи човечанство, али оно што га је чинило великим није била само наука. Била је то његова способност да свет посматра без граница. Говорио је да је „мозак само пријемник“, верујући да идеје припадају нечему много већем од човека. Није сматрао да их поседује, већ да их прима. Можда је баш зато и остао скроман пред сопственом генијалношћу. Мало је познато да је, упркос свом рационалном уму, био човек дубоких осећања. Посебну нежност гајио је према једној белој голубици која га је годинама посећивала у Њујорку. Записао је: „Волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену, и она је волела мене.“ Када је угинула, рекао је да је са њом угасило и светло његовог живота. Никада се није оженио. Не зато што није умео да воли, већ зато што је веровао да би породичан живот од њега одузео оно најдрагоценије – време и потпуну посвећеност стварању. Ипак, жене је дубоко поштовао. Пред крај живота говорио је да долази време у којем ће управо жене својом снагом, образовањем и способношћу мењати свет. Тесла није припадао ни политици, ни идеологијама, ни границама. Припадао је знању и будућности. И зато данас, 170 година касније, можда није најважније питање чији је био Никола Тесла. Много је важније да ли смо довољно велики да разумемо човека који је припадао свима. И можда је управо зато Тесла једна од ретких универзалних величина које, на крају, не припадају ниједном народу више него другом. Такви људи припадају човечанству. А можда, више од свега, припадају само Богу… Текст: БАЧИНФО; Фото: Бачинфо, Википедија

У оквиру обележавања 267. годишњице оснивања Селенче, двориште приватне галерије и етно-куће Ане и Штефана Носала, смештено уз Римокатоличку цркву, поново је постало место на којем су се сусрели дечја машта, уметност и пријатељство. У организацији Удружења „Свети Војтех“ у Селенчи, одржана је Седма дечја ликовна колонија, манифестација која из године у годину окупља све већи број младих љубитеља ликовне уметности. Овогодишња колонија окупила је око 40 малишана из Селенче, Бача, Кисача, Бачког Петровца, Пивница, као и госте из Румуније, Италије и Словачке, потврђујући да уметност заиста не познаје границе. Младе уметнике на почетку колоније поздравила је сликарка и главна организаторка Ана Носал, која заједно са супругом Штефаном Носалом већ годинама несебично улаже време, знање и љубав како би деци приближила свет ликовне уметности. Њихова приватна галерија одавно је прерасла оквире породичне збирке и постала место сусрета стваралаца, чувар културног наслеђа и простор у којем се рађају нови таленти. Слобода изражавања била је основна идеја овогодишње колоније. Деца су сама бирала тему и технику рада, најчешће користећи дрвене бојице, водене и акрилне боје, стварајући радове који су искрено осликавали њихов поглед на свет. Сва настала дела биће изложена у галерији породице Носал, док су мали учесници за успомену понели дипломе и пригодне поклоне. Стручни ментор колоније био је академски сликар Звонимир Пуделка, професор ликовне културе из Пивница, који је изразио задовољство великим интересовањем деце и истакао да је циљ колоније да најмлађима пружи простор за слободно стваралаштво, развој талента и љубав према уметности. Седму дечју ликовну колонију отворио је покрајински посланик и истакнути мултимедијални уметник Павел Сурови, који је посебно похвалио дугогодишњи рад Ане и Штефана Носала на развоју ликовне културе у Селенчи. Он је нагласио да ова колонија из године у годину повезује децу из различитих средина и држава, стварајући простор у којем настају нова пријатељства, развијају се таленти и чувају културне везе међу Словацима у региону. Изразио је уверење да ће управо међу данашњим учесницима израсти будући уметници чија ће дела једног дана бити препозната и ван граница Србије. Реализацију овогодишње колоније подржали су Национални савет словачке националне мањине, Покрајински секретаријат за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, Удружење „Свети Војтех“, као и бројни локални спонзори. Седма дечја ликовна колонија још једном је показала да неговање дечје креативности представља улагање у будућност једне заједнице. У Селенчи се већ седам година не стварају само цртежи и слике – овде се стварају пријатељства, развија љубав према уметности и чувају културне вредности које ће нове генерације понети са собом. Текст. БАЧИНФО; Извор: Hlas Ludu; Foto: facebook

Нису сви мостови од бетона. Неки настају на школском паркету, уз једну одбојкашку лопту, руковање после утакмице и договор да ће се сусрет поновити и наредне године. Управо тако већ више од три деценије траје пријатељство рекреативаца из Бача и Бијелог Брда – пријатељство које је годинама претходило свим званичним споразумима и које је ове године добило своју институционалну потврду братимљењем две школе. Прича је, ипак, почела много раније. Рекреативна група у Основној школи у Бачу основана је 1983. године. Већ више од четири деценије окупља љубитеље спорта и здравог начина живота, а одбојка је од самог почетка изабрана као спорт који спаја људе, подстиче тимски дух и омогућава надметање без грубих контаката и већег ризика од повреда. Из те групе рођена је и идеја о спортском повезивању са Бијелим Брдом. На иницијативу Слободана Ступара из Бача и Душана Рађена, тадашњег директора школе у Бијелом Брду, започето је дружење које није прекинуто више од тридесет година. Од тада до данас правило је остало исто – рекреативци из Бијелог Брда у пролеће или лето долазе у Бач, док екипа из Бача у касну јесен узвраћа посету. Тако су спортски сусрети временом прерасли у искрена пријатељства, породична познанства и везе које трају далеко дуже од једне утакмице. Посебну вредност овом пријатељству даје и чињеница да је Основна школа у Бијелом Брду школа у којој се настава одвија на српском језику и ћириличном писму. У њој, раме уз раме, раде наставници различитих националности, повезани истим циљем – да деци пруже знање, васпитање и пример међусобног поштовања. Управо зато сарадња две школе представља много више од формалног партнерства. Ове године дугогодишње пријатељство добило је нову димензију. На иницијативу директора Основне школе у Бачу Дарка Јовановића и руководства школе у Бијелом Брду, две школе су се побратимиле, чиме је отворен простор да се дух сарадње пренесе и на најмлађе. Од сада ће, поред рекреативаца, кроз спортске сусрете, дружења и заједничке активности нова пријатељства градити и ученици из Бача и Бијелог Брда. Традиција је настављена и у суботу, 4. јула, када је у сали школе у Бачу одржан још један братски сусрет рекреативаца у одбојци. У екипи домаћина наступио је и директор школе Дарко Јовановић, док је међу бачким рекреативцима већ годину дана и Константин, православни Рус који је свој нови дом пронашао у Бачу. То је још једна потврда да спорт не познаје границе, већ препознаје људе. Традиционални братски сусрет рекреативаца из Бача и Бијелог Брда и ове године одржан је уз подршку Општине Бач, која већ годинама препознаје значај оваквих окупљања и доследно подржава њихово одржавање. Као и претходних година, Туристичка организација општине Бач припремила је пригодне поклоне за госте, као мали знак пажње и добродошлице. Јер, резултати утакмица се временом забораве, али сећање на више од три деценије пријатељства Бача и Бијелог Брда и на једну одбојкашку лопту која је, без иједног потписа, повезала људе боље него многи споразуми, никада неће избледети. Текст: БАЧИНФО; Фото: уступљене фотографије

Пре него што је човек почео да мери време државама и царствима, Дунав је већ проналазио свој пут кроз Европу. Хиљадама година пре него што ће настати Бач, Београд или Нови Сад, једна река већ је повезивала овај део континента. Данас је зовемо Дунав, али није се одувек тако звала. Његово име путује кроз историју дуже од две и по хиљаде година, мењајући облик заједно са народима који су живели уз његове обале. Стари Грци познавали су га као Истар. Хесиод га је називао братом Нила, а Херодот је записао да је то највећа река која тече и лети и зими. Римљани су га звали Данувијус, Немци га и данас зову Донау, Мађари Дуна, Руси и Словаци Дунај, Турци Туна, док је код нас остао – Дунав. Ипак, прича о имену није само прича о једној реци. То је прича о народима који су пролазили овим просторима, остављајући за собом језик, културу и историју. А једна од тих прича води право у Бач… Али, овде се поставља питање – како је Бач постао дунавски град иако не лежи на Дунаву? На први поглед, то звучи као историјска нелогичност. Јер, главни ток Дунава данас је удаљен петнаестак километара од Бача. Зато многи и не слуте да је ова средњовековна тврђава вековима живела управо захваљујући великој европској реци. Тајну зна Мостонга. Данас мирна бачка река, некада је била моћан рукавац дунавског система. Њеним коритом пловиле су лађе натоварене робом, стизали трговци, путници и војске, а водени пут водио је готово до самих зидина Тврђаве Бач. Због тога Бач није био само утврђење на копну. Звали су га водени град. Подигнут на природном речном острву, окружен водом, мочварама и неприступачним тереном, представљао је једно од најбоље брањених утврђења свога времена. До његових капија није се стизало широким друмовима, већ преко покретних дрвених мостова који су, у случају опасности, за само неколико тренутака претварали тврђаву у готово неосвојиво острво. Док су се европски владари борили за власт над овим просторима, Бач је захваљујући Дунаву био много више од пограничног града. Био је раскрсница трговачких путева, место сусрета различитих народа и важна карика у систему одбране читавог јужног дела Угарског краљевства. Дунавска вода је вековима чувала Бач. А онда је човек променио оно што природа није… Изградњом хидросистема Дунав–Тиса–Дунав у двадесетом веку, Мостонга је изгубила своју непосредну везу са Дунавом. Водени прстен који је вековима штитио тврђаву нестао је, а са њим и призор који је мамио поглед више –  лађе и шајке које су некада пристајале готово испод њених зидина. Ипак, оно што ни вода не може да однесе када се повуче у своје корито, то је историја. Она је остала да живи у камену Тврђаве Бач, у старим картама, у меандрима Мостонге и у сећању да је овај град своју снагу дуговао управо реци која га је повезивала са читавом Европом. И као што видите, Дунав је умео да буде највећи савезник, али и највећа сила природе. Оно што је вековима доносио, понекад је умео да однесе за само неколико сати. Тако је једном за тренутак променио лице Бачке, иако јој је вековима доносио живот. Пролеће 1924. године било је кишовито. Вода је из дана у дан расла, а Дунав је постајао све немирнији. Насип код Вајске одолевао је огромном притиску, све док 21. маја није попустио. У једном тренутку све се променило. Водена бујица јурнула је кроз настали пролом таквом силином да је пред собом носила земљу, песак и муљ, дубећи огроман кратер у војвођанској равници. Међутим, када се река коначно повукла у своје корито, иза себе није оставила пустош. Оставила је језеро. Људи су га назвали симболично – Провала. Разуме се, по догађају који га је створио. Данас је то најдубље природно језеро у Војводини. Његова вода је бистра, мирна и готово не открива да је настало у једном од најдраматичнијих тренутака које овај крај памти. Испод његове површине и даље живи веза са Дунавом, јер га подземни пешчани слојеви непрестано снабдевају свежом водом. И зато Провала није само језеро. Она је успомена на дан када је Дунав показао да природа увек има последњу реч. Данас, када обележавамо Дан Дунава, не славимо само једну реку. Славимо хиљаде година историје које су текле њеним током. Славимо народе који су уз њу стварали своје домове, градове који су захваљујући њој постали раскрснице света, али и све оне мале, локалне приче које су временом постале део велике европске баштине. Дан Дунава је подсећање да је ова река и данас наш савезник, наше природно богатство и наша одговорност, да је чувамо чисту, живу и достојну генерација које тек долазе. Срећан Међународни дан Дунава. Текст: БАЧИНФО; Фото: приватна атхива

Светски дан рода обележава се сваке године са циљем подизања свести о значају очувања ових препознатљивих птица, које су вековима део природног и културног наслеђа многих земаља, па и Србије. Бела рода једна је од најомиљенијих птица у нашем народу. Њен долазак најављује пролеће, а гнезда на крововима кућа, бандерама и високим стаблима постала су препознатљив призор војвођанских равница. Роде су познате по томе што сваке године прелазе хиљаде километара на путу између Европе и Африке, али се готово увек враћају на исто место и исто гнездо. Управо због тога у народу су постале симбол верности, породице и повратка завичају. У многим местима присуство рода сматра се добрим знаком, а њихова гнезда људи често пажљиво чувају и штите. Ове птице имају важну улогу и у очувању природне равнотеже, јер се хране инсектима, глодарима и другим ситним животињама. Подручје Бачке, са својим пољима, ливадама, каналима и воденим површинама, представља погодно станиште за роде, које су током топлијег дела године чест призор и у нашим крајевима. Светски дан рода прилика је да се подсетимо колико је важно очување природе и станишта без којих би и ове племените птице тешко опстале. Текст: БАЧИНФО

Представници локалних самоуправа из целе Србије, међу којима је била и председница општине Бач Лела Милиновић, посетили су јуче градилиште међународне специјализоване изложбе ЕКСПО 2027 у Београду. Обиласку су присуствовали председници општина, градоначелници, начелници округа, као и министарка државне управе и локалне самоуправе Снежана Пауновић. Током посете учесници су имали прилику да се непосредно упознају са динамиком радова на једном од најзначајнијих државних пројеката, који ће 2027. године у Београду окупити велики број земаља, учесника и посетилаца из целог света. „Имали смо прилику да се уверимо у динамику радова на једном од најзначајнијих државних пројеката који ће представити Србију целом свету. ЕКСПО 2027 није само велика међународна изложба, већ и прилика за нове инвестиције, развој инфраструктуре и јачање локалних самоуправа.“ – истакла је председница општине Бач Лела Милиновић. Она је нагласила да је ова посета била прилика и за размену искустава међу представницима локалних самоуправа, као и за упознавање са развојним плановима који ће имати значајан утицај на будући развој Србије. “ Поносна сам што смо као представници локалних заједница имали прилику да разменимо искуства и упознамо се са плановима који ће допринети даљем развоју наше земље. Уверена сам да ће користи од овог пројекта осетити и грађани наше општине Бач.“ – поручила је Милиновић. Према најавама организатора, ЕКСПО 2027 представљаће један од највећих међународних догађаја које је Србија до сада организовала, а очекује се да ће допринети привредном развоју, новим инвестицијама, унапређењу инфраструктуре, јачању међународних односа и већој видљивости наше земље. Представници локалних самоуправа сагласни су да овакви пројекти доносе нове могућности за сарадњу, развој локалних средина и боље повезивање различитих делова Србије, што ће у наредном периоду имати позитивне ефекте и на квалитет живота грађана. Текст: БАЧИНФО; Фото: уступљене фотографије

Грчка је и ове године једна од омиљених дестинација туриста из Србије. Хиљаде наших људи већ су на Егејском мору, док многи тек пакују кофере за Паралију, Олимпик Бич, Лептокарију, Тасос или Халкидики. Док већина туриста размишља о температури мора, цени лежаљки и кремама за сунчање, испод површине мора живи свет са којим није увек пријатно остварити блиски контакт. Медузе, морски јежеви и дракена – риба паук већ су добро познати гостима грчких плажа. Последњих година, међутим, све више пажње привлачи једна друга врста – лагокефалос, риба коју многи препознају по необичним устима налик кљуну или зечјим зубима. Ових дана је посебно активна на пешчаним грчким плажама. Лагокефалос, познат и као „зечија усна“, нови је становник мора, који посебно брине и научнике и рибаре. Реч је о инвазивној врсти која се из Црвеног мора проширила Медитераном и данас се може срести дуж обала Грчке, Кипра и Турске. Оно што ову рибу чини посебно опасном није њен изглед, већ чињеница да у организму садржи изузетно снажан неуротоксин – тетродотоксин. Тај отров је толико јак да ниједан део рибе није безбедан за исхрану. Због тога грчке власти и рибарска удружења годинама упозоравају грађане и туристе да ову рибу никада не припремају за јело, чак ни ако је случајно улове. За разлику од дракене, лагокефалос не напада људе и не убризгава отров убодом. Међутим, њене снажне чељусти могу нанети озбиљне повреде. Забележени су случајеви дубоких посекотина и јаких уједа код рибара и купача који су покушали да је ухвате или изваде из мреже. Уколико дође до уједа, рану је потребно одмах испрати чистом водом и сапуном, зауставити крварење и потражити лекарску помоћ. Иако је лагокефалос тренутно најактуелнија тема, туристи ће се далеко чешће срести са медузама и морским јежевима. Медузе се периодично појављују у већем броју, нарочито када их морске струје приближе обали. Контакт са њиховим пипцима изазива бол, печење и црвенило коже. Морски јежеви су најчешћи на каменитим плажама и у увалама. Њихове бодље се лако ломе и остају у кожи, због чега могу изазвати бол и упалу. Посебно место међу морским становницима заузима дракена, риба која се готово неприметно укопава у песак на плитким деловима обале. Њен убод није опасан по живот, али је познат по изузетно јаком болу који многи описују као један од најнепријатнијих сусрета са морским светом. У случају убода најважније је повређено место потопити у што топлију воду коју особа може да поднесе без опасности од опекотина и потражити лекарску помоћ. Ево неколико једноставних савета: носите обућу за воду, нарочито на каменитим плажама, не дирајте непознате рибе и морске животиње, ако нешто уловите, а не препознајете врсту, немојте је припремати за јело, у случају јачих реакција, убода или уједа, обратите се најближој здравственој установи. Медитеран је и даље једно од најбезбеднијих мора за купаче. Ипак, мало додатног опреза и основних информација може спречити да вам један непланирани сусрет поквари летовање. Текст: БАЧИНФО; Фото: nikana.gr; wikipedia;

Српска рекордерка у бацању копља, Адриана Вилагош, наставља низ врхунских резултата на међународној сцени. На престижном митингу „Golden Spike“ у Острави одбранила је титулу освојену прошле године и поново освојила прво место хицем од 62,92 метра. Српска атлетичарка до победе је стигла испред олимпијске шампионке из Рија, Хрватице Саре Колак, која је бацила 62,61 метар, док је треће место припало Аустралијанки Лијани Дејвидсон. Овај успех представља само наставак изузетне каријере једне од најталентованијих српских атлетичарки. Вилагош је двострука јуниорска првакиња света, двострука вицешампионка Европе у сениорској конкуренцији, шампионка Европе до 23 године и власница државног рекорда Србије од 67,22 метра. Подсетимо, управо је у Острави прошле године славила хицем од 64,87 метара, а и ове сезоне већ је забележила неколико запажених наступа на најјачим европским митинзима, потврђујући да припада самом врху светског бацања копља. Текст: БАЧИНФO; Насловна фото: sportissimo