7°C
Overcast clouds

Свет

Бач, Војводина, Свет, Србија

ОДБОЈКАШКА ЛОПТА КОЈА ЈЕ УЧИНИЛА ВИШЕ НЕГО МНОГИ СПОРАЗУМИ: Братски сусрети Бач-Бијело Брдо 2026.

Нису сви мостови од бетона. Неки настају на школском паркету, уз једну одбојкашку лопту, руковање после утакмице и договор да ће се сусрет поновити и наредне године. Управо тако већ више од три деценије траје пријатељство рекреативаца из Бача и Бијелог Брда – пријатељство које је годинама претходило свим званичним споразумима и које је ове године добило своју институционалну потврду братимљењем две школе. Прича је, ипак, почела много раније. Рекреативна група у Основној школи у Бачу основана је 1983. године. Већ више од четири деценије окупља љубитеље спорта и здравог начина живота, а одбојка је од самог почетка изабрана као спорт који спаја људе, подстиче тимски дух и омогућава надметање без грубих контаката и већег ризика од повреда. Из те групе рођена је и идеја о спортском повезивању са Бијелим Брдом. На иницијативу Слободана Ступара из Бача и Душана Рађена, тадашњег директора школе у Бијелом Брду, започето је дружење које није прекинуто више од тридесет година. Од тада до данас правило је остало исто – рекреативци из Бијелог Брда у пролеће или лето долазе у Бач, док екипа из Бача у касну јесен узвраћа посету. Тако су спортски сусрети временом прерасли у искрена пријатељства, породична познанства и везе које трају далеко дуже од једне утакмице. Посебну вредност овом пријатељству даје и чињеница да је Основна школа у Бијелом Брду школа у којој се настава одвија на српском језику и ћириличном писму. У њој, раме уз раме, раде наставници различитих националности, повезани истим циљем – да деци пруже знање, васпитање и пример међусобног поштовања. Управо зато сарадња две школе представља много више од формалног партнерства. Ове године дугогодишње пријатељство добило је нову димензију. На иницијативу директора Основне школе у Бачу Дарка Јовановића и руководства школе у Бијелом Брду, две школе су се побратимиле, чиме је отворен простор да се дух сарадње пренесе и на најмлађе. Од сада ће, поред рекреативаца, кроз спортске сусрете, дружења и заједничке активности нова пријатељства градити и ученици из Бача и Бијелог Брда. Традиција је настављена и у суботу, 4. јула, када је у сали школе у Бачу одржан још један братски сусрет рекреативаца у одбојци. У екипи домаћина наступио је и директор школе Дарко Јовановић, док је међу бачким рекреативцима већ годину дана и Константин, православни Рус који је свој нови дом пронашао у Бачу. То је још једна потврда да спорт не познаје границе, већ препознаје људе. Традиционални братски сусрет рекреативаца из Бача и Бијелог Брда и ове године одржан је уз подршку Општине Бач, која већ годинама препознаје значај оваквих окупљања и доследно подржава њихово одржавање. Као и претходних година, Туристичка организација општине Бач припремила је пригодне поклоне за госте, као мали знак пажње и добродошлице. Јер, резултати утакмица се временом забораве, али сећање на више од три деценије пријатељства Бача и Бијелог Брда и на једну одбојкашку лопту која је, без иједног потписа, повезала људе боље него многи споразуми, никада неће избледети. Текст: БАЧИНФО; Фото: уступљене фотографије

Бач, Војводина, Друштво, Свет, Србија

ДУНАВ: РЕКА КОЈА ЈЕ ОБЛИКОВАЛА ЦИВИЛИЗАЦИЈУ И ИСПИСАЛА ИСТОРИЈУ БАЧА

Пре него што је човек почео да мери време државама и царствима, Дунав је већ проналазио свој пут кроз Европу. Хиљадама година пре него што ће настати Бач, Београд или Нови Сад, једна река већ је повезивала овај део континента. Данас је зовемо Дунав, али није се одувек тако звала. Његово име путује кроз историју дуже од две и по хиљаде година, мењајући облик заједно са народима који су живели уз његове обале. Стари Грци познавали су га као Истар. Хесиод га је називао братом Нила, а Херодот је записао да је то највећа река која тече и лети и зими. Римљани су га звали Данувијус, Немци га и данас зову Донау, Мађари Дуна, Руси и Словаци Дунај, Турци Туна, док је код нас остао – Дунав. Ипак, прича о имену није само прича о једној реци. То је прича о народима који су пролазили овим просторима, остављајући за собом језик, културу и историју. А једна од тих прича води право у Бач… Али, овде се поставља питање – како је Бач постао дунавски град иако не лежи на Дунаву? На први поглед, то звучи као историјска нелогичност. Јер, главни ток Дунава данас је удаљен петнаестак километара од Бача. Зато многи и не слуте да је ова средњовековна тврђава вековима живела управо захваљујући великој европској реци. Тајну зна Мостонга. Данас мирна бачка река, некада је била моћан рукавац дунавског система. Њеним коритом пловиле су лађе натоварене робом, стизали трговци, путници и војске, а водени пут водио је готово до самих зидина Тврђаве Бач. Због тога Бач није био само утврђење на копну. Звали су га водени град. Подигнут на природном речном острву, окружен водом, мочварама и неприступачним тереном, представљао је једно од најбоље брањених утврђења свога времена. До његових капија није се стизало широким друмовима, већ преко покретних дрвених мостова који су, у случају опасности, за само неколико тренутака претварали тврђаву у готово неосвојиво острво. Док су се европски владари борили за власт над овим просторима, Бач је захваљујући Дунаву био много више од пограничног града. Био је раскрсница трговачких путева, место сусрета различитих народа и важна карика у систему одбране читавог јужног дела Угарског краљевства. Дунавска вода је вековима чувала Бач. А онда је човек променио оно што природа није… Изградњом хидросистема Дунав–Тиса–Дунав у двадесетом веку, Мостонга је изгубила своју непосредну везу са Дунавом. Водени прстен који је вековима штитио тврђаву нестао је, а са њим и призор који је мамио поглед више –  лађе и шајке које су некада пристајале готово испод њених зидина. Ипак, оно што ни вода не може да однесе када се повуче у своје корито, то је историја. Она је остала да живи у камену Тврђаве Бач, у старим картама, у меандрима Мостонге и у сећању да је овај град своју снагу дуговао управо реци која га је повезивала са читавом Европом. И као што видите, Дунав је умео да буде највећи савезник, али и највећа сила природе. Оно што је вековима доносио, понекад је умео да однесе за само неколико сати. Тако је једном за тренутак променио лице Бачке, иако јој је вековима доносио живот. Пролеће 1924. године било је кишовито. Вода је из дана у дан расла, а Дунав је постајао све немирнији. Насип код Вајске одолевао је огромном притиску, све док 21. маја није попустио. У једном тренутку све се променило. Водена бујица јурнула је кроз настали пролом таквом силином да је пред собом носила земљу, песак и муљ, дубећи огроман кратер у војвођанској равници. Међутим, када се река коначно повукла у своје корито, иза себе није оставила пустош. Оставила је језеро. Људи су га назвали симболично – Провала. Разуме се, по догађају који га је створио. Данас је то најдубље природно језеро у Војводини. Његова вода је бистра, мирна и готово не открива да је настало у једном од најдраматичнијих тренутака које овај крај памти. Испод његове површине и даље живи веза са Дунавом, јер га подземни пешчани слојеви непрестано снабдевају свежом водом. И зато Провала није само језеро. Она је успомена на дан када је Дунав показао да природа увек има последњу реч. Данас, када обележавамо Дан Дунава, не славимо само једну реку. Славимо хиљаде година историје које су текле њеним током. Славимо народе који су уз њу стварали своје домове, градове који су захваљујући њој постали раскрснице света, али и све оне мале, локалне приче које су временом постале део велике европске баштине. Дан Дунава је подсећање да је ова река и данас наш савезник, наше природно богатство и наша одговорност, да је чувамо чисту, живу и достојну генерација које тек долазе. Срећан Међународни дан Дунава. Текст: БАЧИНФО; Фото: приватна атхива

Свет

ВЕНЕЦУЕЛА У ЖАЛОСТИ: Број жртава разорних земљотреса премашио 900, потрага за преживелима се наставља

Венецуелу и даље потресају последице два снажна земљотреса који су земљу погодили 24. јуна. Према најновијим подацима, погинуло је више од 920 људи, више од 3.300 је повређено, док се десетине хиљада особа и даље воде као нестале. Спасилачке екипе већ трећи дан непрекидно претражују рушевине у потрази за преживелима. Најтеже су погођени приобални регион Ла Гваира и главни град Каракас, где су се срушиле бројне стамбене и јавне зграде. Према проценама стручњака, реч је о најразорнијем земљотресу који је Венецуелу погодио у више од једног века. Додатну забринутост изазвао је и нови земљотрес јачине 4,9 степени по Рихтеровој скали, који је регистрован два дана након главног удара. Иако није изазвао већа нова разарања, осетио се у Каракасу и околним градовима и додатно је узнемирио становништво које већ данима борави на отвореном због страха од нових потреса. У Венецуелу пристижу међународни спасилачки тимови и хуманитарна помоћ, док се наставља трка с временом, јер су прва 72 часа након земљотреса најважнија за проналажење преживелих испод рушевина. Текст: БАЧИНФО; Фото: Принтскрин

Друштво, Свет

СВЕТСКИ ДАН РОДА: Птице које се увек враћају кући

Светски дан рода обележава се сваке године са циљем подизања свести о значају очувања ових препознатљивих птица, које су вековима део природног и културног наслеђа многих земаља, па и Србије. Бела рода једна је од најомиљенијих птица у нашем народу. Њен долазак најављује пролеће, а гнезда на крововима кућа, бандерама и високим стаблима постала су препознатљив призор војвођанских равница. Роде су познате по томе што сваке године прелазе хиљаде километара на путу између Европе и Африке, али се готово увек враћају на исто место и исто гнездо. Управо због тога у народу су постале симбол верности, породице и повратка завичају. У многим местима присуство рода сматра се добрим знаком, а њихова гнезда људи често пажљиво чувају и штите. Ове птице имају важну улогу и у очувању природне равнотеже, јер се хране инсектима, глодарима и другим ситним животињама. Подручје Бачке, са својим пољима, ливадама, каналима и воденим површинама, представља погодно станиште за роде, које су током топлијег дела године чест призор и у нашим крајевима. Светски дан рода прилика је да се подсетимо колико је важно очување природе и станишта без којих би и ове племените птице тешко опстале. Текст: БАЧИНФО

Бач, Војводина, Друштво, Свет, Србија

ПРЕДСТАВНИЦИ ЛОКАЛНИХ САМОУПРАВА ОБИШЛИ ГРАДИЛИШТЕ ЕКСПО 2027 У БЕОГРАДУ: У делегацији и председница Општине Бач

Представници локалних самоуправа из целе Србије, међу којима је била и председница општине Бач Лела Милиновић, посетили су јуче градилиште међународне специјализоване изложбе ЕКСПО 2027 у Београду. Обиласку су присуствовали председници општина, градоначелници, начелници округа, као и министарка државне управе и локалне самоуправе Снежана Пауновић. Током посете учесници су имали прилику да се непосредно упознају са динамиком радова на једном од најзначајнијих државних пројеката, који ће 2027. године у Београду окупити велики број земаља, учесника и посетилаца из целог света. „Имали смо прилику да се уверимо у динамику радова на једном од најзначајнијих државних пројеката који ће представити Србију целом свету. ЕКСПО 2027 није само велика међународна изложба, већ и прилика за нове инвестиције, развој инфраструктуре и јачање локалних самоуправа.“ – истакла је председница општине Бач Лела Милиновић. Она је нагласила да је ова посета била прилика и за размену искустава међу представницима локалних самоуправа, као и за упознавање са развојним плановима који ће имати значајан утицај на будући развој Србије. “ Поносна сам што смо као представници локалних заједница имали прилику да разменимо искуства и упознамо се са плановима који ће допринети даљем развоју наше земље. Уверена сам да ће користи од овог пројекта осетити и грађани наше општине Бач.“ – поручила је Милиновић. Према најавама организатора, ЕКСПО 2027 представљаће један од највећих међународних догађаја које је Србија до сада организовала, а очекује се да ће допринети привредном развоју, новим инвестицијама, унапређењу инфраструктуре, јачању међународних односа и већој видљивости наше земље. Представници локалних самоуправа сагласни су да овакви пројекти доносе нове могућности за сарадњу, развој локалних средина и боље повезивање различитих делова Србије, што ће у наредном периоду имати позитивне ефекте и на квалитет живота грађана. Текст: БАЧИНФО; Фото: уступљене фотографије

Друштво, Свет

ОД МЕДУЗА ДО „ЗЕЧИЈЕ УСНЕ“: Шта овог лета вреба испод површине грчког мора

Грчка је и ове године једна од омиљених дестинација туриста из Србије. Хиљаде наших људи већ су на Егејском мору, док многи тек пакују кофере за Паралију, Олимпик Бич, Лептокарију, Тасос или Халкидики. Док већина туриста размишља о температури мора, цени лежаљки и кремама за сунчање, испод површине мора живи свет са којим није увек пријатно остварити блиски контакт. Медузе, морски јежеви и дракена – риба паук већ су добро познати гостима грчких плажа. Последњих година, међутим, све више пажње привлачи једна друга врста – лагокефалос, риба коју многи препознају по необичним устима налик кљуну или зечјим зубима. Ових дана је посебно активна на пешчаним грчким плажама. Лагокефалос, познат и као „зечија усна“, нови је становник мора, који посебно брине и научнике и рибаре. Реч је о инвазивној врсти која се из Црвеног мора проширила Медитераном и данас се може срести дуж обала Грчке, Кипра и Турске. Оно што ову рибу чини посебно опасном није њен изглед, већ чињеница да у организму садржи изузетно снажан неуротоксин – тетродотоксин. Тај отров је толико јак да ниједан део рибе није безбедан за исхрану. Због тога грчке власти и рибарска удружења годинама упозоравају грађане и туристе да ову рибу никада не припремају за јело, чак ни ако је случајно улове. За разлику од дракене, лагокефалос не напада људе и не убризгава отров убодом. Међутим, њене снажне чељусти могу нанети озбиљне повреде. Забележени су случајеви дубоких посекотина и јаких уједа код рибара и купача који су покушали да је ухвате или изваде из мреже. Уколико дође до уједа, рану је потребно одмах испрати чистом водом и сапуном, зауставити крварење и потражити лекарску помоћ. Иако је лагокефалос тренутно најактуелнија тема, туристи ће се далеко чешће срести са медузама и морским јежевима. Медузе се периодично појављују у већем броју, нарочито када их морске струје приближе обали. Контакт са њиховим пипцима изазива бол, печење и црвенило коже. Морски јежеви су најчешћи на каменитим плажама и у увалама. Њихове бодље се лако ломе и остају у кожи, због чега могу изазвати бол и упалу. Посебно место међу морским становницима заузима дракена, риба која се готово неприметно укопава у песак на плитким деловима обале. Њен убод није опасан по живот, али је познат по изузетно јаком болу који многи описују као један од најнепријатнијих сусрета са морским светом. У случају убода најважније је повређено место потопити у што топлију воду коју особа може да поднесе без опасности од опекотина и потражити лекарску помоћ. Ево неколико једноставних савета: носите обућу за воду, нарочито на каменитим плажама, не дирајте непознате рибе и морске животиње, ако нешто уловите, а не препознајете врсту, немојте је припремати за јело, у случају јачих реакција, убода или уједа, обратите се најближој здравственој установи. Медитеран је и даље једно од најбезбеднијих мора за купаче. Ипак, мало додатног опреза и основних информација може спречити да вам један непланирани сусрет поквари летовање. Текст: БАЧИНФО; Фото: nikana.gr; wikipedia;

Свет, Спорт, Србија

АДРИАНА ВИЛАГОШ НЕ ЗНА ЗА ПОРАЗ: Српска рекордерка поново покорила Остраву

Српска рекордерка у бацању копља, Адриана Вилагош, наставља низ врхунских резултата на међународној сцени. На престижном митингу „Golden Spike“ у Острави одбранила је титулу освојену прошле године и поново освојила прво место хицем од 62,92 метра. Српска атлетичарка до победе је стигла испред олимпијске шампионке из Рија, Хрватице Саре Колак, која је бацила 62,61 метар, док је треће место припало Аустралијанки Лијани Дејвидсон. Овај успех представља само наставак изузетне каријере једне од најталентованијих српских атлетичарки. Вилагош је двострука јуниорска првакиња света, двострука вицешампионка Европе у сениорској конкуренцији, шампионка Европе до 23 године и власница државног рекорда Србије од 67,22 метра. Подсетимо, управо је у Острави прошле године славила хицем од 64,87 метара, а и ове сезоне већ је забележила неколико запажених наступа на најјачим европским митинзима, потврђујући да припада самом врху светског бацања копља. Текст: БАЧИНФO; Насловна фото: sportissimo

Бач, Војводина, Друштво, Свет, Србија

НЕВРЕМЕ ЈЕ ЗАУСТАВИЛО ИГРУ, АЛИ ЈЕ ДРУГАРСТВО НАСТАВИЛО ДА ТРАЈЕ

Фолклор није само игра. Није само народна ношња, кореографија или наступ на сцени. Фолклор је пре свега дружење, пријатељство, заједништво и успомене које трају много дуже од једног концерта. Управо то су још једном показали учесници 12. Међународног дечјег фестивала фолклора „Заиграјмо заједно“, који је у организацији КУД-а „Младост“ Бач окупио бројне младе чуваре традиције из Србије, Хрватске и Северне Македоније. Током читавог дана деца су учествовала у едукативним радионицама, упознавала се са звуцима гајди, двојница и других традиционалних инструмената који су вековима пратили народно стваралаштво, а посебну пажњу привукле су им и старе дечје игре које су некада биле неизоставан део одрастања, а које данас представљају драгоцен део културног наслеђа. Смењивали су се песма, игра, нова познанства и искрени дечји осмеси. Управо онако како и приличи фестивалу чији је циљ да повезује децу и народе кроз традицију. Вечерњи концерт, који је због најављеног невремена из Градског парка премештен у Велику салу Народне библиотеке „Вук Караџић“, требало је да буде круна једног лепог фестивалског дана. Али природа је овога пута имала другачије планове. Снажно невреме праћено грмљавином, обилним падавинама, градом и повременим нестанком електричне енергије створило је услове у којима је безбедност деце постала једини приоритет. Одлука организатора и домаћина да се програм прекине није била лака, али је била одговорна и исправна. Ипак, оно најважније тог дана није изгубљено. Деца су понела кући нова пријатељства, лепе успомене и осећај да су у Бачу била дочекана као драги гости. Понела су осмехе, заједничке фотографије, успомене на дружење и уверење да ће се поново срести. Можда овога пута нису успела да на сцени покажу све оно што су месецима вредно припремала са својим кореографима, али су показала нешто много важније – разумевање, зрелост и снагу заједништва. Јер фолклорска породица не живи само на сцени. Она живи у сваком загрљају након наступа, у сваком новом пријатељству, у свакој песми отпеваној у аутобусу на путу кући,  и у сваком обећању да ће се поново видети наредне године. А судећи по осмесима који су испратили учеснике из Бача, киша је тог дана успела да прекине концерт, али није успела да поквари фестивал. Текст: БАЧИНФО; Фото: КУД „Младост“ Бач

Друштво, Свет

МЕЂУНАРОДНИ ДАН АРХИВА: Чувари сећања и сведоци времена

Сваког 9. јуна широм света обележава се Међународни дан архива, дан посвећен установама и појединцима који чувају писане трагове прошлости и омогућавају да сећања, догађаји и искуства претходних генерација остану доступни и разумљиви будућима. Архиви нису само места на којима се чувају стара документа. Они представљају драгоцене ризнице знања које сведоче о развоју друштва, државе, културе, образовања, привреде и свакодневног живота. У њима се налазе документи који помажу да разумемо ко смо били, како смо живели и на који начин смо стигли до данашњег времена. Међународни дан архива установљен је у знак сећања на 9. јун 1948. године, када је основан Међународни архивски савет, организација која и данас окупља архивске институције и стручњаке из читавог света. Овај дан прилика је да се подсетимо колико је важно чувати документарно наслеђе, али и да препознамо вредност породичних архива, старих фотографија, сведочанстава и успомена које се преносе са генерације на генерацију. Управо у тим малим, личним причама често се крију највеће истине о времену које је иза нас. У срединама богате историје, каква је и општина Бач, значај архивске грађе је посебно изражен. Сваки сачувани запис, фотографија, писмо, матична књига или службени документ представља део мозаика који чини колективно памћење једног народа и једне заједнице. Чувајући архиве, чувамо и сопствени идентитет, јер народ који памти своју прошлост сигурније гради своју будућност. Текст и фото: БАЧИНФО

Друштво, Свет

ПУШКИН И ТОМАС МАН: Колико их данас има међу нама?

На данашњи дан рођена су двојица великана светске књижевности – Александар Сергејевич Пушкин и Томас Ман. На први поглед, тешко да би се могла пронаћи двојица различитијих писаца. Пушкин је био песник живота. Његови јунаци воле, пате, греше, страдају и сањају. У његовим стиховима и причама куца срце човека који верује у слободу, у снагу осећања и у лепоту живота, чак и онда када је суров. Његов утицај на руску културу толико је велики да га многи и данас називају „сунцем руске поезије“. Томас Ман, један од најзначајнијих европских романописаца 20. века и добитник Нобелове награде за књижевност, с друге стране, био је писац који је свет посматрао кроз лупу. Њега су занимале кризе друштва, сукоби идеја, слабости цивилизације и питање куда човечанство иде када изгуби меру. „Буденброкови“, „Чаробни брег“ и „Доктор Фаустус“ дубоко су обележила европску књижевност и интелектуалну историју прошлог века. Ипак, више од једног века након њихових најзначајнијих дела, обојица делују невероватно савремено. Пушкиновске приче препознајемо свакодневно. У свету друштвених мрежа, брзих емоција и још бржих разочарања, и даље срећемо Оњегине који беже од себе и Татјане  које верују у љубав и људе који касно схвате шта су изгубили. Мановски свет можда је још присутнији. Живимо у времену великих технолошких достигнућа, али и великих дилема. Свет је повезанији него икада, а људи су често усамљенији. Имамо више информација него све генерације пре нас заједно, а понекад мање разумевања за човека поред себе. Управо о таквим противречностима писао је Томас Ман. Можда је зато тајна великих писаца једноставна. Они не описују своје време. Они описују човека. А човек се, без обзира на век, државу или језик, много мање мења него што би желео да верује. Зато су Пушкин и Ман и данас наши савременици. Не зато што их читамо због школске лектире, већ зато што у њиховим књигама и даље препознајемо себе. Пушкин је био младост, страст, слобода, љубав, двобоји и песнички занос. Човек који је живео брзо и горео јако. Томас Ман био је промишљање, анализа, интелект и сумња. Писац који је стрпљиво посматрао свет и покушавао да разуме шта се дешава са човеком и цивилизацијом. Један је писао срцем. Други разумом. Један нас је учио како да осећамо. Други како да разумемо. Ипак, обојица су стигли до истог циља, погодили су човека. И данас је вредно читати и Пушкина и Мана. Не зато што припадају прошлости, већ зато што нам помажу да боље разумемо садашњост. А у времену у којем често недостаје и срца и разума, можда су нам потребнији него икада. Текст: Гордана Бјелајац; Фото: илустрација; pismenica.rs; medias.rs;

Повратак на врх